Jevrejsko groblje-Spomenik istorije i kulture pod otvorenim nebom-objavljuje list Politika

Већ сто­ти­нак го­ди­на при­пад­ни­ци је­вреј­ске за­јед­ни­це ис­пра­ћа­ју сво­је пре­ми­ну­ле на по­след­њи по­чи­нак на Ашке­на­ском и Се­фард­ском гро­бљу. Али сва­ко ко отво­ри ка­пи­ју ова два гро­бља не до­ла­зи са­мо у по­се­ту по­кој­ни­ци­ма. На овом ме­сту су­сре­ћу се са исто­ри­јом, са про­шло­шћу љу­ди ко­ји су оста­ви­ли не­из­бри­сив траг у кул­ту­ри свог на­ро­да, гра­да и зе­мље у ко­јој ве­ко­ви­ма жи­ве. Је­вреј­ска за­јед­ни­ца утка­на је у дух Бе­о­гра­да, ње­ни при­пад­ни­ци су но­си­о­ци ње­го­вог раз­во­ја, а обе­леж­ја по­диг­ну­та на овом ме­сту го­во­ре о то­ме ви­ше од ре­чи. На не­ко­ли­ко ме­та­ра од ула­за у Се­фард­ско гро­бље у Ули­ци Ми­је Ко­ва­че­ви­ћа број 1 на­ла­зи се Спо­ме­ник из­ги­ну­лим рат­ни­ци­ма у про­шлим ра­то­ви­ма за спас, сло­бо­ду и ује­ди­ње­ње Отаџ­би­не (1912–1919). Ме­ђу они­ма ко­ји су да­ли жи­вот за Ср­би­ју су и 132 је­вреј­ска хе­ро­ја. Упра­во овај спо­ме­ник го­во­ри о по­ве­за­но­сти срп­ског и је­вреј­ског на­ро­да на овим про­сто­ри­ма. На вр­ху обе­леж­ја на­ла­зи се дво­гла­ви орао – јед­на ње­го­ва гла­ва гле­да пре­ма зе­мљи, а дру­га ка не­бу јер јед­на ту­гу­је за жр­тва­ма, а дру­га гле­да у сло­бо­ду. – Ис­под су грб са че­ти­ри оци­ла, Да­ви­до­ва зве­зда и Ње­го­ше­ви сти­хо­ви из „Гор­ског ви­јен­ца” по­све­ће­ни хе­ро­ји­ма па­лим за сло­бо­ду. У под­нож­ју спо­ме­ни­ка је вој­нич­ко обе­леж­је – пу­шка, са­бља, шај­ка­ча. На хо­ри­зон­тал­ним и вер­ти­кал­ним пло­ча­ма ис­пи­са­на су име­на по­ги­ну­лих, а крај њи­хо­вих име­на оста­вље­ни ка­мен­чи­ћи, јер на овом ме­сту по­чи­ва­ју и зем­ни оста­ци из­ги­ну­лих ју­на­ка. Оста­вља­ње ка­мен­чи­ћа на гро­бу је­дан је од је­вреј­ских оби­ча­ја – об­ја­шња­ва Ми­ро­слав Грин­валд, пред­сед­ник ко­ми­си­је за гро­бље „Хе­вра Ка­ди­ша”. Кроз гро­бље во­ди цен­трал­на ста­за окру­же­на бо­ро­ви­ма ста­рим не­ко­ли­ко де­це­ни­ја. На кра­ју те ста­зе на­ла­зи се још јед­но ве­ли­ко обе­леж­је – Спо­ме­ник жр­тва­ма Хо­ло­ка­у­ста, рад чу­ве­ног ар­хи­тек­те и не­ка­да­шњег гра­до­на­чел­ни­ка Бог­да­на Бог­да­но­ви­ћа. По­диг­нут је у знак се­ћа­ња на Је­вре­је стра­да­ле од 1941. до 1945. го­ди­не. Ово, пр­во од зна­чај­них Бог­да­но­ви­ће­вих де­ла, из­гра­ђе­но је од ка­ме­на. У зид и ста­зу ко­ја во­ди ка ње­му угра­ђе­ни су де­ло­ви је­вреј­ских ку­ћа сру­ше­них за вре­ме бом­бар­до­ва­ња и оку­па­ци­је Бе­о­гра­да. По­сто­је три вер­зи­је ко­је се мо­гу чу­ти ка­да је реч о сим­бо­ли­ци спо­ме­ни­ка. Пре­ма пр­вој, јед­но кри­ло спо­ме­ни­ка пред­ста­вља Се­фар­де, а дру­го Ашке­на­зе. Про­стор из­ме­ђу њих сим­бо­ли­ше Мој­си­је­во раз­два­ја­ње мо­ра и во­ђе­ње на­ро­да пре­ма сло­бо­ди. Ту сло­бо­ду сим­бо­ли­ше ме­но­ра, свећ­њак ко­ји је у овом спо­ме­ни­ку оште­ћен ка­ко би се при­ка­за­ло стра­да­ње је­вреј­ског на­ро­да. Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, спо­ме­ник пред­ста­вља та­бли­це са за­по­ве­сти­ма ко­је је Мој­си­је до­био од Бо­га, и тре­ћа је да се на јед­ном кри­лу на­ла­зе ша­ке ко­је сим­бо­ли­шу пле­ме Ко­е­на, а на дру­гом бо­кал ко­ји је сим­бол Ле­ви­ја. У скло­пу спо­ме­ни­ка на­ла­зи се и спо­мен-ко­стур­ни­ца у ко­ју су по­ло­же­ни оста­ци 197 је­вреј­ских жр­та­ва фа­ши­зма. – На овом ме­сту на­ла­зи се и ур­на Бог­да­на Бог­да­но­ви­ћа, ко­ја је из Бе­ча у Бе­о­град пре­не­та 2011. го­ди­не. Ње­го­ва по­след­ња же­ља је би­ла, иако ни­је био Је­вре­јин, да му се по­смрт­ни оста­ци на­ла­зе на Се­фард­ском гро­бљу, што је на­ша за­јед­ни­ца и одо­бри­ла. Крај ње­го­ве је и ур­на ње­го­ве су­пру­ге – ка­же Грин­валд. У јед­ном де­лу гро­бља по­диг­нут је Спо­ме­ник кла­дов­ском тран­спор­ту у спо­мен на Је­вре­је ко­ји су 1939. го­ди­не бе­же­ћи од на­ци­зма кре­ну­ли ка Све­тој зе­мљи. За­у­ста­вље­ни су на гра­ни­ци Ру­му­ни­је и вра­ће­ни у Ср­би­ју. У Кла­до­ву су про­ве­ли не­ко­ли­ко ме­се­ци, а по­том су пре­ба­че­ни у Ша­бац. Нај­ве­ћи део му­шка­ра­ца је 1941. го­ди­не по­сле оку­па­ци­је зе­мље по­би­јен у За­са­ви­ци код Шап­ца. Же­не и де­ца су по ја­кој зи­ми 1942. го­ди­не на­те­ра­не да пе­шке кре­ну ка Бе­о­гра­ду. Пре­жи­ве­ле су је­два сти­гле до ло­го­ра на Сај­ми­шту где су умо­ре­не у ка­ми­о­ну са га­сом. Спо­ме­ник је по­ди­гла Је­вреј­ска оп­шти­на из Бе­ча, пре­ма про­јек­ту ар­хи­тек­те Ан­дри­је Ме­шу­ла­ма по­сле пре­но­са 800 жр­та­ва оба­вље­ног 1959. го­ди­не. Пр­во се­фард­ско гро­бље по­диг­ну­то је 1888. го­ди­не у Дал­ма­тин­ској ули­ци, али је 1925. го­ди­не пре­се­ље­но на да­на­шњу адре­су. На том ме­сту пре гро­бља на­ла­зио се плац ша­бач­ког тр­гов­ца Ђор­ђа Кур­то­ви­ћа ко­ји је он про­дао је­вреј­ској за­јед­ни­ци. Гро­бље са­да об­у­хва­та 12.748 ква­драт­них ме­та­ра и на ње­му се на­ла­зи око 4.000 над­гроб­них спо­ме­ни­ка.

Ху­го Бу­ли до­нео пр­ву фуд­бал­ску лоп­ту у Ср­би­ју

С де­сне стра­не бо­ро­ве але­је на­ла­зи се гроб­ни­ца чу­ве­не по­ро­ди­це Бу­ли. Ху­го Исак Бу­ли до­нео је пр­ву фуд­бал­ску, ко­жну лоп­ту у Ср­би­ју као су­ве­нир са сту­ди­ја у Бер­ли­ну и уче­ство­вао је у осни­ва­њу пр­вог лоп­тач­ког дру­штва код нас. Стра­дао је у ду­ше­гуп­ци и из­ба­чен из ње та­ко да му се гроб не зна. Био је син чу­ве­ног тр­гов­ца, пред­сед­ни­ка је­вреј­ске оп­шти­не и на­род­ног по­сла­ни­ка Еди­ди­ја Бу­ли­ја. У овој гроб­ни­ци по­чи­ва и Бен­ци­он Бу­ли, бан­кар, др Да­вид Бу­ли, Мер­ку­ша Бу­ли, пред­сед­ни­ца је­вреј­ског жен­ског дру­штва… Пла­ни­ра­но је да гроб­ни­ца ове го­ди­не бу­де об­но­вље­на.