Praznici
Po jevrejskom kalendaru, jevrejski praznici počinju sa zalaskom sunca. Razlog je zato što dan u jevrejskoj tradiciji počinje i završava se zalaskom sunca. Izvor za objašnjenje se nalazi se u Tori u knjizi heb. Berešit (Postanje) galava 1. „I bi veče i bi jutro, dan prvi. “
ŠABAT
Šabat je sedmi dan u sedmici, počinje u petak sa zalaskom sunca a završava se u subotu zalskom sunca. Šabat je najveći jevrejski praznik. To je sveti dan odmora, kada prestaje svaki fizički rad i poslovna aktivnost. Šabat se odnosi na dva biblijska događaja: stvaranje sveta i robovanje Jevreja u Egiptu
U Bibliji stoji da je Bog stvorio svet za šest dana, a sedmi dan se odmarao. Zato Biblija nalaže:“Ne zaboravi da praznuješ dan subotnji. Šest dana radi i posvršavaj poslove svoje, a sedmi dan je Šabat, odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nikakav posao, ni ti, ni sin tvoj, ni tvoja kći, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni životinje tvoje, ni stranac koji se nađe unutar tvojih kapija“ (II knjiga Mojsijeva 20:8) i „Ne zaboravi da si bio rob u zemlji egipatskoj, zato ti je zapovedio Gospod Bog tvoj da praznuješ dan subotnji“ (V knjiga Mojsijeva 15:15).
Povezan sa stvaranjem sveta, Šabat se smatra simbolom večnog sporazuma između Boga i jevrejskog naroda o nužnosti rada i obaveze odmora, jer i rad i odmor jednako su važni za ljudsku blagodet.
Posebna socijalna vrednost Šabata je ne samo u zabrani rada jednom u sedmici, nego i u zabrani rada za sve ukućane, goste, robove, sluge i sluškinje, pa i domaće životinje.
Za Šabat su vezane mnoge navike i običaji. Još početkom nove ere Jevreji su se cele sedmice pripremali za Šabat i odvajali za taj dan sve najbolje što su imali. Svaka porodica je pekla specijalni hleb koji se naziva hala. Danas se Šabat proslavlja odlaskom u sinagogu i molitvom. U kući domaćica po posebnom ritualu pali sveće, postavlja sto za svečanu večeru uz vino i dve hale, izgovaraju se blagoslovi, pevaju pesme i psalmi i završava obredom Havdala.
ROŠ HAŠANA
Roš Hašana, jevrejska nova godina, (heb. ראֹשׁ הַשָּׁנָה) na hebrejskom doslovni znači glava godine, slavi se 1. i 2. meseca tišrija (po gregorijanskom kalendaru pada u jesen obično septembar ili oktobar) i računa se od postanka sveta.
Običaj je da se na Roš Hašana u sinagogi tokom molitve više puta duva u Šofar, u znak podsećanja na pokajanje. Šofar je zapravo duvački instrument napravljen od ovnujskog ili kozijeg roga, čiji zvuk poziva na vreme za preispitivanje, pokajanje i razmišljanje.
Roš Hašana i običaji vezani za ovaj praznik uglavnom simboIizuju čovekovu težnju da mu godina bude uspešna, te pozdravi za ovaj praznik glase:”Lešana tova tikatevu” (Neka vam bude upisana dobra godina), ili samo”Šana tova” (Dobra godina), ili”Šana metuka” (Slatka godina).
Da bi nova godina bila uspešna, običaj je da novogodišnja večera započne nečim slatkim, obično jabukom umočenom u med ili kriškom hleba sa medom ili šećerom. Iz istog razloga izbegava se kiselo i ljuto. U jevrejskoj tradiciji postoji verovanje da će ako se za Roš Hašana jedu slatka jela, godina biti slatka. Na istoj pretpostavci zasniva se i običaj da se na početku večere jede glava neke životinje, obično jagnjeta ili ribe. Riba se jede i zato što se smatra simbolom plodnosti.Na Roš Hašana se jede i nar zbog obilja zrna u njemu.
JOM KIPUR
Jom Kipur je praznik pomirenja, pokajanja i praštanja. Obeležava se desetog dana meseca Tišrija (septembar/oktobar), a provodi se u hramu u molitvi i postu. Post za Jom Kipur podrazumeva da se tokom 25 sati trajanja posta ne unose hrana, voda, a individua se uzdržava od bilo kakvog luksuza i zadovoljstva (na primer, od seksualnih odnosa, kozmetike, parfema, nošenja kožne odeće i tako dalje). Cilj posta jeste da pojedinac svoje misli posveti svojim dosadašnjim i budućim delima, preispitivanju ponašanja i lične odgovornosti, kao i putu daljeg rada i razvoja. Osnovne misli jesu pokajanje, moralni optimizam i široko saosećanje za ljudske patnje uopšte, posebno za patnje Jevreja. Misaono pokajanje smatra se jednom od najsvetijih pouka judaizma.
Dani između Roš Hašana i Jom Kipura, su dani Božanskog suda koji se nazivaju „Jamim noraim“ (Strašni dani). Isključivo su vezani za život pojedinca i njegova verska osećanja, za njegova najdublja unutrašnja preispitivanja ponašanja, kako prema Bogu, tako i prema ljudima. To su dani božanskog suda kada pravedni Gospod svodi račune svih bića na zemlji, u knjigu se upisuju, zasluge, dobra dela, grehovi a desetog dana pečati sve što je pojedinac činio i zaslužio.
Osnovna molitva i glasi “upiši nas u knjigu života”. Tradicionalno, ovaj povratak, pokajanje potpomognuto je molitvama (tefila), dobrotvornim prilozima (cedaka) i opštim pokajanjem (tešuva).
Završetak Jom Kipura se obeležava duvanjem u šofar, što ujedno označava i zatvaranje prethodno otvorenih knjiga života i smrti. Završetkom Jom Kipura ulazi se u naredni godišnji ciklus, uz najbolje nade za uspešnu godinu.
SUKOT
Sukot je hodočasni praznik, svetkovina koja počinje uoči petnaestog dana meseca Tišrija (oktobar) i traje devet dana. Prva dva i poslednja dva dana su puni praznici, a dani između polupraznici. Sedmi dan se zove Ošana Raba, osmi Šemini aceret, a deveti Simhat Tora.
Suka (senica, koliba), po čemu je praznik nazvan, simbolizuje četrdeset godinja lutanja Jevreja pustinjom kada su živeli u kolibama koje su pravili od prirodnog materijala.
Osim što je Suka u periodu lutanja kroz pustinju bila jedina zaštita, ujedno je služila i kao inspiracija za izvlačenje moralnih poruka. Kao što je Suka, kao građevina, skromna i jednostavna, ali dovoljno čvrsta da izdrži nalete vetra, tako i čovek treba da je skroman i ponizan u svom ponašanju, ali zato čvrst u svom verovanju.
Sukot je radostan praznik i njegovo drugo ime je Z’man simhatenu, što na hebrejskom jeziku znači „vreme naše radosti“.
Običaj je da se za vreme praznika u Hramu vrše obredi sa četiri biljke, to su: etrog (vrsta citrusa), lulav (listovi palme), adas (grančice mirte) i arava (grančice vrbe). Ove biljke su se koristile za ukrašavanje Suka a kroz istoriju je ovaj običaj se tumačio na različite načine. Po jednom tumačenju, četiri vrste simbolizuju različitost ali ujedno ukazuju da su međusobno razumevanje i zajedništvo važni da bi se omogućilo stvaranje srećnijeg društva.
Sukot se praznuje u jesen. U staroj jevrejskoj državi, gde se većina stanovnika bavila zemljoradnjom, praznovanje je počinjalo posle završene žetve i berbe voća.
Simhat Tora je praznik koji se praznuje poslednjeg dana Sukota. Njime se obeležava završetak godišnjeg ciklusa čitanja Tore, nakon čega počinje da se čita od početka sledećih godinu dana.
HANUKA
Hanuka se slavi 25. Kisleva po jevrejskom kalendaru, kao sećanje na pobedonosnu oslobodilačku borbu jevrejskog naroda protiv helenističkih okupatora u vreme vladavine Antioha IV Epifana iz dinastije Seleukida u II veku p.n.e.
Helenizam je bio izraz težnje stvaranja jedinstvenog naroda u mnogoplemenskoj i mnogoverskoj grčkoj carevini, sredstvima asimilacije i nametanja grčke kulture i vere. Kao vrhunac u helenističkom pokušaju uništenja jevrejske narodne specifičnosti u okupiranoj jevrejskoj državi, bila je zabrana osnovnih verskih obreda.
Pod vođstvom Jude Makabejca, grčka vojska je potisnuta, osvojen je Jerusalim i Hram je osvećen i vraćen u funkciju bogosluženja na dan 25. kisleva 164. godine p.n.e.
U Talmudu piše da je u očišćenom Hramu, u trenutku kada je sveštenik želeo da upali sveće na velikoj zlatnoj menori i tako izvrši ponovno osvećenje Hrama, našao samo jedan sud sa ritualno čistim uljem. Ta količina bila je dovoljna da sveće gore jedan dan, međutim, dogodilo se čudo i ulje je gorelo punih osam dana, taman onoliko vremena koliko je bilo potrebno da se napravi nova količina ulja. Stoga se praznik Hanuka često naziva i Praznik čuda, takođe i Praznik svetlosti. Običaj je da se za Hanuku pale sveće u posebnom osmokrakom svećnjaku koji se zove hanukija. Prvo veče pali se jedna sveća a svakog narednog dana po jedna više. Pre paljenja sveća čita se blagoslov a nakon paljenja svećica peva se Maoz Cur Ješuati (Tvrda steno spasenja mog).
Hanuka je radostan praznik. Osim paljenja sveća, običaj je da se da se tada sprema hrana pržena u ulju (ulje je na svojevrstan način jedan od glavnih elemenata istorijske priče o Hanuki) kao što su krofne i latkes (posebne vrste palačinki), a deca dobijaju manju količinu novca koju mogu da utroše na svoja zadovoljstva. Popularna je i igra sa nekom vrstom kockaste čigre, koja se zove dreidel ili sevivon, a koju deca posebno vole. Sevinon ima četiri stranice na kojima su ispisana hebrejska slova nun, gimel, he i šin, kao skraćenice od „nes gadol haja šam“ („veliko čudo se desilo tamo“).
TU BIŠVAT
Tu Bišvat, što znači petnaesti dan meseca Švat u jevrejskom kalendaru (januar/februar), poznat je i kao nova godina drveća, jer tada počinje prolećna obnova životnog ciklusa drveća.
Prema Tanahu, nekada se desetina godišnjeg prinosa u poljoprivredi odvajala za sveštenike i taj dan je označavao granicu završetka stare i početka nove godine. Prateći promene u
rirodi, jevrejski zemljoradnici su uočili da u toku godine najviše kiše padne do petnaestog Ševata, kada stabla počinju upijati sokove kojima će hraniti buduće plodove, tako je ovaj dan određen za odvajanje desetine prinosa.
Običaj je da se uzimaju plodovi voćaka, naročito onih koje rastu u Svetoj zemlji (pomorandže, smokve, urme, žito itd.). Poseban značaj praznik je dobio posle osnivanja države Izrael. Tada je uveden običaj da se masovno sade nove biljke i sadnice drveća. Veliki broj ljudi donacijama posebnom namenjenom fondu, pomaže pošumljavanju i sadnji drveća širom Izraela.
Deca i omladina aktivno učestvuju u sadnji mladica i drveća i rade na podizanju svesti o očuvanju životne okoline.
PURIM
Ime praznika Purim potiče od reči ”pur”, što znači kocka ili žreb. Naime, Haman, omiljeni savetnik persijskog kralja Ahašveroša, bacao je kocku da bi izabrao najpogodniji dan za sprovođenje plana o uništenju Jevreja.
Purim je simbol borbe za opstanak jevrejskog naroda. Slavi se 14. Adara (mart). Priča o Purimu sadržana je u biblijskoj Knjizi o Esteri. Događaj o kome se govori u Megilat Ester (Svitak o Esteri), zbio se za vreme vladavine kralja Ahašveroša (485–464 godine pre n.e.). Purim, kao i Hanuka je najvesiliji jevrejski praznik kada se ne primenjuje zabrana rada.
Priča počinje kada je Haman uz kraljevu saglasnost odredio datum pogubljenja Jevreja. Haman je bio uvređen time što mu se namesnik Mordehaj nije klanjao, pa je Haman kralju Jevreje predstavio kao pretnju.
Ester, Ahašverošova kraljica koja je do tada krila svoje jevrejsko poreklo, rizikovala je svoj život došavši nepozvana na proslavu koji je Ahašveroš priredio, kralju je priznala svoje poreklo i optužila Hamana za njegove namere da obesi njenog ujaka Mordehaja i uništi jevrejski narod, njen narod. Purim se još naziva i Esterin praznik.
Priča dobija sasvim drugi obrt i Jevreji dobijaju kraljevu dozvolu da se ravnopravno brane, te tako pobeđuju u bici sa svojim persijskim protivnicima.
Dan nakon pobede, proglašen je praznik Purim. Istorijska stvarnost ove biblijske epizode često je dovođenja u pitanje. Festivalska proslava Purima ustanovljena je u II. veku n.e.
Obeležavanje Purima započinje dan ranije, postom Taʿanit Ester (Esterin post) 13. Adara (mart). U sinagogi se čita Svitak o Esteri, šalju se pokloni u hrani poznanicima i prijateljima, daruju se siromašni i oni kojima je to najviše potrebno, priređuje se svečani obrok povodom praznika.
Tokom godina nastali su mnogi običaji povezani sa festivalom, među njima i pečenje trouglastih peciva a pod nazivom hamantaschen („Hamanove uši“). Purimske predstave, koje su postale popularne tokom 17. veka, doprinose karnevalskoj atmosferi u kojoj posebno uživaju deca. Za Purim se tradicionalno priređuju maskembali, izvode se komične predstave sa maskama (često na samu temu purimske istorijske priče) i slično. Usled opšteg veselog raspoloženja u Purimu uživaju kako deca, tako i odrasli.
PESAH
Pesah se slavi u spomen oslobođenja Jevreja iz egipatskog ropstva i pada u proleće, 15. dana meseca Nisana (april) koji se u u jevrejskoj tradiciji naziva još i Hag Haviv (praznik proleća), Hag Hamacot (praznik beskvasnih hlebova), kao i Z’man herutenu (vreme naše slobode).
Pesah je prvi od tri hodočasna praznika u jevrejskoj tradiciji (ostala dva su Šavuot i Sukot).
Pesah se svetkuje u znak sećanja na izlazak Jevreja iz Egipta, odnosno na duhovno i fizičko oslobođenje Jevreja od egipatskog ropstva. Pesah takođe simbolizuje i obeležavanje početka sezone žetve u Izraelu.
Praznik traje osam dana, od 15. do 22. Tokom trajanja praznika zabranjeno je jesti hranu koja sadrži kvasac i uopšte se iz upotrebe izbacuje hrana koja sadrži kvasni element. Jede se samo beskvasni hleb – maces, kao spomen na neuskislo testo koje su jevrejske žene ponele sa sobom, u žurbi napuštajući Egipat i ispekle na suncu. Pesah istovremeno simbolizuje i ropstvo i slobodu, i seća na na siromaštvo i stradanje Jevreja.
Pre Pesaha običaj je temeljno očistiti kuću od svega kvasnog i pripremiti je za praznik, a sam praznik otpočinje svečanom Seder večerom koja sadrži 15 obaveznih delova (sve se odvija po utvrđenom redu, seder na hebrejskom znači red, otuda i potiče naziv Seder večera). Za vreme Sedera čita se „Hagada šel Pesah“ (Priča o Pesahu). U njoj su opisani događaji vezani za istoriju dolaska jevrejskih plemena u Egipat, njihovo porobljavanje i oslobađanje pod vodstvom Mojsija. Cilj obreda je da se shvati poruka Egzodusa, o čudu spasenja koje je učinio Bog i prenese mlađim generacijama.
Sastavni deo seder večere je tanjir sa posebnim jelima koja simbolično podsećaju na robovanje Jevreja u Egiptu i na njihovo spasenje. Na tanjir za Seder veče stavlja se: tri macesa, koji simbolizuju beskvasni hleb jada i nevolja, krilo kokoške ili kolenica jagnjeta, što treba da podseti na pashalnu žrtvu; bejca (jaje) koje se uvek služi da podseti na razaranje Hrama i predstavlja tradicionalnu hranu za ožalošćene; maror (gorke trave) i hazeret (ren) kao sećanje na gorak život Jevreja u ropstvu; haroset, mešavina oraha, seckanih jabuka i vina, simbol blata od kojeg su Jevreji zidali egipatske gradove; karpas (list celera ili peršuna), simbolizuje novi život, bujanje i slana voda u koju se umaču gorke trave u spomen na prolivene suze za vreme ropstva.
Obred Sedera najbolje ilustruje snagu tradicije. Sećanja na prošlost stapaju se sa težnjama za boljim životom u budućnosti. Seder počinje pozivom siromašnima da dođu i podele sa domaćinima ono što on ima, a završava se sa „Lešana abaa be Jerušalajim“ (dogodine u Jerusalimu).
LAG BAOMER
Lag Baomer je trideset i treći dan brojanja Omera, koji pada petnaestog Ijara po jevrejskom kalendaru. Ovaj praznik se praznuje u spomen pobede ustanika pod vođstvom Bar Kohbe nad Rimljanima (132-135 godina) i prestanka kuge koja je zavladala među učenicima Rabi Akive u II veku n.e.
Trideset i tri, hebrejskom brojčanom skraćenicom zove se lag, pa otuda i naziv praznika Lag Baomer. Na Lag Baomer prekida se žalost koja je uobičajena za vreme brojanja Omera, pa se nakon njega mogu obavljati venčanja i druga veselja. Uobičajeno je da se tog dana odlazi u prirodu, priređuju zabave, druženje i paljenje velike vatre.
ŠAVUOT
Šavuot je hodočasni praznik (na hebrejskom šavuot doslovno znači sedmice). Današnji naziv verovatno potiče otuda što Šavuot dolazi nakon sedam izbrojanih sedmica počevši od drugog dana praznika Pesah i uvek pada 6. dana meseca Sivana (jun), kada je Tora data narodu Izraela na brdu Sinaj, te je praznik dobio još jedno ime: Zman matan toratenu – vreme davanja Tore ili slobodnije prevedeno: čas kada nam je data Tora.
Čitav ovaj period brojanja 49 dana (50. dan je Šavuot) zove se brojanje Omera i simbolizuje duhovnu pripremu za simbolično ponovno primanja Tore.
Kao što je jevrejski narod nakon izlaska iz Egipta uzrastao do duhovno jakog naroda spremnog da primi Toru – čin koji Jevreje povezuje i čini narodom, tako se Jevreji, brojanjem omera i duhovnim pripremanjem za praznik Šavuot, trude da rade na sebi i na svom ličnom duhovnom razvoju. Reč Omer potiče od naziva za prilog u ječmu koji se u vreme postojanja Hrama ostavljao drugog dana Pesaha.
Na Šavuot je zabranjen rad. Običaj da se domovi i sinagoge ukrase zelenilom i cvećem. Veoma davno se ustalio običaj da se na taj dan jedu mlečna jela, jer se Tora u „Pesmi nad pesmama“ upoređuje sa „medom i mlekom“ pod jezikom. Običaj je da se prvog dana praznika čita Megilat Rut (Svitak o Rut), jedan od pet svitaka u Bibliji.
