Krajem XVI veka, kabalisti u Safedu (Cefatu) uveli su obred “dočeka Šabata”, Kabalat Šabat. Oni su personifikovali Šabat u kraljicu i nevestu. Petkom posle podne odlazili su izvan grada, u povorkama, u susret Šabatu, pevali psalme i završavali pesmom “Dođi nevesto”. Mnogi jevrejski pesnici toga vremena pevali su pesme o Šabatu kao o nevesti. Jedna od takvih pesama je i “Leha dodi” (Dođi dragi da sačekamo nevestu”). Pod uticajem kabalista, ceremoniju dočeka Šabata prihvatile su sve jevrejske opštine.
Strogi oblici svetkovanja Šabata, koje su uveli još Ezra i Nehmija u V veku p.n.e., mogli su se održati sve do XIX veka, jer su tome pripomogle okolnosti pod kojima su Jevreji živeli u raznim epohama svoje istorije. Posebno treba naglasiti da je život u getu izolovao Jevreje i politički i kulturno, i jezički i društveno od ostalog sveta, tako da se njihov Šabat nije sukobljavao sa hrišćanskom nedeljom, niti uopšte sa građanskim životom njihove sredine.
Početkom XIX veka, tehnička otkrića revolucionisala su trgovinu i industriju i otvorila nove mogućnosti ekonomskog razvitka. Privredni život u Zapadnoj Evropi i Americi dobio je nove oblike. Jevreji su politički i ekonomski počeli izlaziti iz svoje izolovanosti, primati uticaje i uključivati se u nova strujanja. To je, ujedno bio i početak slabljenja strogog poštovanja Šabata. Ne samo verski nezainteresovani, nego i mnogi pobožni Jevreji, počeli su na Šabat otvarati svoje radnje i obavljati druge poslove.
Pojavile su se razne reformističke grupe koje su tražile načina da ublaže propise subotnjeg odmora i usklade ih sa modernim vremenima. Neke su Šabat zamenile nedeljom, a neke su počele da vrše bogosluženje nedeljom.
U najnovije vreme, neki jevrejski krugovi uveli su bogosluženje petkom posle večere, na kojem, pored muškaraca, učestvuju i žene i deca, a ponegde i hor. Na Šabat organizuju predavanja, diskusije okruglog stola sa jevrejskim temama i sl., a sve s ciljem da se novim oblicima pokuša sačuvati duh Šabata.
Nerot Šabat (hebr. subotnje sveće)
Svakog petka – pre zalaska sunca, jevrejska domaćica pali sveće na stolu koji je pripremljen za subotnju večeru. To je obaveza žene u skladu sa jevrejskim shvatanjem da briga o kući pripada njoj, Samo ako u kući nema žene, sveće pali muškarac.
Prilikom paljenja sveća, izgovara se određeni blagoslov i pokriva lice. Mnoge žene uz taj blagoslov dodaju i ove reči: „Kao što sjaje i svetle ove sveće, tako neka svetle i oči onih koji se bave Torom.“
U nekim mestima, običaj je da devojka pali jednu sveću, udata žena dve,a majka dodaje još po jednu sveću za svako dete. Paljenje sveća označava prestanak radnog dana i početak vladavine „kraljice Šabat“.
Pretopstavlja se da je blagoslov svetlu uveden u IX veku, u doba Gaona i to zbog Karaita, koji su zabranjivali upotrebu svetla subotom. No, on se još ni u XII veku nije svugde primenjivao. Kasnije kada su ga prihvatile sve opštine, blagoslov svetlu je postao jedan od glavnih obreda dočeka subote.
Pošto Biblija upotrebljava izraze „svetlo“ i „veselje“ kao sinonime (Psalm 97:11, Ester 8:16), subotnja svetla se smatraju simbolom radosti, spokojstva i dobrog raspoloženja. Zato Majmonides (Rambam) u svom delu „Mišne Tora“ piše: Čak ako neko nema šta da jede i mora da prosi da bi kupio ulje za osvetljenje, dužan je da to uradi, jer to je deo subotnje radosti.“
U srednjem veku, rabini su vodili duge diskusije o tome da li treba prvo obaviti paljenje pa onda izgovarati blagoslov ili obratno. Jer blagoslovom se potvrđuje da je nastupio Šabat i zbog toga više nije dozvoljeno paljenje. Ako se najpre obavi paljenje, onda je blagoslov suvišan, jer je propis o paljenju sveća izvršen. Najzad je postignuto kompromisno rešenje da se pale sveće, a zatim izgovori blagoslov, ali se pri tom pokriju oči da bi se zaštitile od svetlosti sveća.
Krajem XVI veka, kabalisti u Safedu (Cefatu) uveli su obred “dočeka Šabata”, Kabalat Šabat. Oni su personifikovali Šabat u kraljicu i nevestu. Petkom posle podne odlazili su izvan grada, u povorkama, u susret Šabatu, pevali psalme i završavali pesmom “Dođi nevesto”. Mnogi jevrejski pesnici toga vremena pevali su pesme o Šabatu kao o nevesti. Jedna od takvih pesama je i “Leha dodi” (Dođi dragi da sačekamo nevestu”). Pod uticajem kabalista, ceremoniju dočeka Šabata prihvatile su sve jevrejske opštine.
Strogi oblici svetkovanja Šabata, koje su uveli još Ezra i Nehmija u V veku p.n.e., mogli su se održati sve do XIX veka, jer su tome pripomogle okolnosti pod kojima su Jevreji živeli u raznim epohama svoje istorije. Posebno treba naglasiti da je život u getu izolovao Jevreje i politički i kulturno, i jezički i društveno od ostalog sveta, tako da se njihov Šabat nije sukobljavao sa hrišćanskom nedeljom, niti uopšte sa građanskim životom njihove sredine.
Početkom XIX veka, tehnička otkrića revolucionisala su trgovinu i industriju i otvorila nove mogućnosti ekonomskog razvitka. Privredni život u Zapadnoj Evropi i Americi dobio je nove oblike. Jevreji su politički i ekonomski počeli izlaziti iz svoje izolovanosti, primati uticaje i uključivati se u nova strujanja. To je, ujedno bio i početak slabljenja strogog poštovanja Šabata. Ne samo verski nezainteresovani, nego i mnogi pobožni Jevreji, počeli su na Šabat otvarati svoje radnje i obavljati druge poslove.
Pojavile su se razne reformističke grupe koje su tražile načina da ublaže propise subotnjeg odmora i usklade ih sa modernim vremenima. Neke su Šabat zamenile nedeljom, a neke su počele da vrše bogosluženje nedeljom.
U najnovije vreme, neki jevrejski krugovi uveli su bogosluženje petkom posle večere, na kojem, pored muškaraca, učestvuju i žene i deca, a ponegde i hor. Na Šabat organizuju predavanja, diskusije okruglog stola sa jevrejskim temama i sl., a sve s ciljem da se novim oblicima pokuša sačuvati duh Šabata.
Nerot Šabat (hebr. subotnje sveće)
Svakog petka – pre zalaska sunca, jevrejska domaćica pali sveće na stolu koji je pripremljen za subotnju večeru. To je obaveza žene u skladu sa jevrejskim shvatanjem da briga o kući pripada njoj, Samo ako u kući nema žene, sveće pali muškarac.
Prilikom paljenja sveća, izgovara se određeni blagoslov i pokriva lice. Mnoge žene uz taj blagoslov dodaju i ove reči: „Kao što sjaje i svetle ove sveće, tako neka svetle i oči onih koji se bave Torom.“
U nekim mestima, običaj je da devojka pali jednu sveću, udata žena dve,a majka dodaje još po jednu sveću za svako dete. Paljenje sveća označava prestanak radnog dana i početak vladavine „kraljice Šabat“.
Pretopstavlja se da je blagoslov svetlu uveden u IX veku, u doba Gaona i to zbog Karaita, koji su zabranjivali upotrebu svetla subotom. No, on se još ni u XII veku nije svugde primenjivao. Kasnije kada su ga prihvatile sve opštine, blagoslov svetlu je postao jedan od glavnih obreda dočeka subote.
Pošto Biblija upotrebljava izraze „svetlo“ i „veselje“ kao sinonime (Psalm 97:11, Ester 8:16), subotnja svetla se smatraju simbolom radosti, spokojstva i dobrog raspoloženja. Zato Majmonides (Rambam) u svom delu „Mišne Tora“ piše: Čak ako neko nema šta da jede i mora da prosi da bi kupio ulje za osvetljenje, dužan je da to uradi, jer to je deo subotnje radosti.“
U srednjem veku, rabini su vodili duge diskusije o tome da li treba prvo obaviti paljenje pa onda izgovarati blagoslov ili obratno. Jer blagoslovom se potvrđuje da je nastupio Šabat i zbog toga više nije dozvoljeno paljenje. Ako se najpre obavi paljenje, onda je blagoslov suvišan, jer je propis o paljenju sveća izvršen. Najzad je postignuto kompromisno rešenje da se pale sveće, a zatim izgovori blagoslov, ali se pri tom pokriju oči da bi se zaštitile od svetlosti sveća.
