Šabat, u Jevreja sedmi dan u sedmici, počinje u petak sa zalaskom sunca, a završava u subotu pre zalaska sunca.

Šabat je najveći Jevrejski praznik. To je dan odmora, kada prestaje fizički rad i svaka poslovna aktivnost. On je vezan za dva biblijska događaja: za stvaranje sveta i za robovanje Jevreja u Egiptu. U Bibliji stoji da je Bog za šest dana stvorio svet, a sedmi dan se odmarao. Zato Biblija naređuje: „Ne zaboravi da praznuješ dan subotnji. Šest dana radi i posvršavaj poslove svoje, a sedmi dan je Šabat, odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nikakav posao, ni ti, ni tvoj sin, ni tvoja kći, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni životinje tvoje, ni stranac koji se nađe unutar kapija tvojih“ (II knj. Mojsijeva, g. 20, 8) i „Ne zaboravi da si rob bio u zemlji egipatskoj. Zato ti je zapovedio Gosopod Bog tvoj, da praznuješ dan subotnji,“ (V knj. Mojsijeva, 15, 15).

Povezan sa stvaranjem sveta, Šabat se smatra simbolom večnog sporazuma između Boga i jevrejskog naroda o nužnosti rada i obavezi odmora, jer i rad i odmor jednako su važni za ljudsku blagodet.

Misao o odvajanju jednog dana u sedmici za odmor i o obavezi da se čovek jednom nedeljno otrgne od svakodnevnih briga i poslova, predstavlja jedinstvenu pojavu u antičkom svetu.

Poreklo Šabata i način njegovog praznovanja gube se u magli starine, kao što je to slučaj i sa ostalim jevrejskim praznicima. Iz oskudnih podataka kojima se raspolaže, vidi se da u doba Prvog hrama Šabat nije bio samo dan odmora, nego i dan veselja i razonode. Ljudi su se na Šabat okupljali u Jerusalimu da proslave praznik, posećivali su Hram, ali su taj dan koristili i za putovanja po zemlji i posete rođacima i prijateljima. U to vreme su veliki značaj imali praznici Pesah, Šavuot i Sukot, koji su bili nerazdvojno vezani za život jevrejskog seljaka. (Za vreme tih praznika ljudi su odlazili na hodočašće u Jerusalim i u Hramu prinosili žrtve.) Međutim, značaj Šabata raste već u periodu ranog vavilonslog ropstva, kada dobija dublji, duhovni sadržaj. U progonstvu, u stranoj sredini, u želji da se očuva nacionalno postojanje, Šabat, kao i Brit- mila (obrezivanje), postaje znak raspoznavanja i zamena za obrede vezane za Bet – amikdaš (Hram u Jerusalimu). Šabat i Brit mila postaju glavni simboli jevrejske vere.

Po povratku iz vavilonskog ropstva, Sanhedrin (Velika Skupština) je ozakonila strogo poštovanje Šabata, a za prekršitelje predvidela najtežu kaznu.

U doba Drugog hrama, institucija Šabata se zasnivala na dva motiva: humanom i verskom. S jedne strane, jako se povećao broj strogih propisa protiv svake vrste rada. Mišna nabraja 39 glavnih kategorija poslova (avot melahot) zabranjenih za Šabat, kao i mnogo drugih, koji se iz njih izvode. S druge strane, Jevreji su subtom, pored fizičkog, doživljavali i duševni odmor, duhovno oslobođenje od mukotrpne svakidašnjice. Uprkos svim restrikcijama i zabranama Jevrejin nije doživljavao Šabat kao teret, nego kao dan istinskog uživanja i duhovnog uzdizanja.

Fariseji su umnogome ublažili strogost Šabata i očuvali ga za radost i uživanje. Oni su svojim tumačenjem dozvoljavali korišćenje vatre i svetla ako su bili upaljeni pre Šabata, dozvoljavali kršenje Šabata ako se radilo o ukazivanju pomoći bolesniku ili spašavanju života. Objašnjavali su da je Šabat dat čoveku da pomogne, a ne da bude uzrok nesreće i smrti. Takav Šabat, kako su ga tumačili Fariseji, ostavio je pečat na celokupan život Jevreja. On je, takođe, više nego ijedna tekovina Jevrejstva, uticao na nančin života celog civilizovanog čovečanstva.

Za Šabat su vezane mnoge navike i običaji. Još početkom n.e. Jevreji su se cele sedmice pripremali za Šabat i odvajali za taj dan sve najbolje što su imali. Već u to doba, svaka porodica pekla je halot (specijalni hleb – Hala). U petak posle podne, sveštenik je sa visokog tornja Hrama duvao u šofar, kao znak za prekid posla. U drugim gradovima Palestine, šamaš bi sa krova neke visoke zgrade duvao u šofar šest puta.  Na prvi zov, posao bi prekidali seljaci na poljima oko grada, na drugi – trgovci u gradu, na treći su sklanjani sa vatre lonci sa hranom i oblagani raznim materijalima radi očuvanja toplote itd.

U srednjem veku, Šabat je Jevrejima bio dan odmora. Na Šabat su oblačili najlepša odela, jeli najukusnija jela, a i najsiromašniji su se trudili da obezbede tri obroka. U petak popodne, pre zalaska sunca, domaćica je palila subotnje sveće. Posle povratka iz sinagoge, porodica je bila na okupu, a otac je kao glava porodice blagosiljao decu i molio Kiduš sa vinom i hlebom. Atmosfera je bila praznična i topla. Mnogi domaćini koji su imali mogućnosti, trudili su se da nekoga ugoste. Pobožni Jevreji su najradije pozivali učene ljude koji su im mogli objašnjavati pojedine delove Tore. Naročito su nastojali da ugoste siromašne Jevreje.

Po isteku Šabata, posle službe u hramu, molila se kod kuće Avdala, molitva – blagoslov, kojom se Šabat odvaja od običnog dana.