NAJSTARIJA BEOGRADSKA PORODICA U srpsku prestonicu su došli pre 400 GODINA iz španskog Toleda

0
589

Koja je najstarija beogradska porodica? Ako je verovati istoričarima dileme nema – onda je to familija Kalef koja na ovim prostorima obitava duže od četiri veka!

– Na jednom gostovanju posetila sam Toledo u Španiji i tamo slučajno saznala deo istorije moje porodice. Vodič je u priči spomenuo familiju Kalef. Saznala sam kasnije da je deo moje porodice među osnivačima Toleda, te da su iz Španije došli u Beograd. Od zapisa o mojoj porodici postoji sarkofag Eve Kalef iz 1800. godine, jer je jevrejska kultura više usmena nego pisana – rekla je za „Blic“ operska diva Breda Kalef (88).

Zatim je sledila nesvakidašnja životna priču o srećnom detinjstvu prekinutom ratom, ali i borbi za opstanak koja pobeđuje strah.

 

– Nemci su streljali 25 članova moje porodice 1941. I moju baku i oca. Sestra i ja smo više puta izbegle smrt. Uzeli su nam kuće, placeve… Ali pošto sam izgubila sve, materijalno mi ništa ne znači i trudim se da uvek budem optimista.

Rođena kao Rahel Kalef, od milošte zvana Ela, bezbrižno je odrastala na Dorćolu. Redovno su sestra Matilda i ona odlazile sa društvom na Kalemegdan, u Zoo vrt, igrale se „školice“ na ulici… Najlepši deo života prekinuli su rat i pogrom.

– Svi muškarci iz moje porodice uzeti su kao taoci da raščišćavaju grad posle bombardovanja. Kada je ubijen jedan Nemac, oni su stavili u vrstu sve Jevreje i svaki drugi je bio streljan. Svaki drugi muškarac u toj vrsti bio je iz moje porodice. Baka Mazal i otac Avram su iz jevrejske bolnice odvedeni i ugušeni u gasnim kamionima, ili dušegupkama – priča Breda Kalef.

Zaplenili su im kuće, stanove, placeve… Breda je tada imala 10, a Matilda 11 godina. Da bih ih spasla, majka ih je odvela u samostan na Čukarici kod župnika Andreja Tumpeja, on im je nabavio lažna dokumenta, te je Rahel postala Breda Ograjnešek, a Matilda – Lidija i tako im spasao živote. Radila je tamo u polju, u selima nadomak Beograda, da bi im donela „malo kukuruza i mleka“.

– Odlazila sam sa mamom u Topčider, upadala u sneg da bismo skidale sve grane sa drveta da imamo šta da ložimo. Brala sam koprive, noću sam se iskradala iz kuće, pela se na vagone i krala ugalj dok je tu bila nemačka straža. Ujutru sam išla na tašnarski zanat pešice uz prugu do Balkanske da bih zaradila nešto novca, a potom u školu. Kao dete sam bila jako bolesna. Ne znam koliko puta sam imala zapaljenje pluća, leti sam morala da nosim dokolenice i suncobran, a za vreme okupacije, kada sam bila gladna, gola i bosa, nisam ni kinula. Ta borba za opstanak, životinjski nagon, prevaziđe sve strahove – priča Breda i dodaje da je i tokom savezničkog bombardovanja izbegla smrt kada su „tepih bombe“ umesto na rafineriju bačene na sklonište iz kog su ona i sestra istrčale nekoliko sekundi pre toga.

Devojčicama je posle rata „vraćeno“ prezime, ali je Rahel, u znak zahvalnosti prema župniku, ostala Breda.

Surovost rata, seća se Breda, nije uspela da joj uguši ljubav prema pevanju. Župnik je, da bi skrenuo deci misli od razaranja, postavio i sto za stoni tenis, pa je Breda kasnije postala i prvakinja Srbije u stonom tenisu. Tumpej je oformio tamburaški orkestar u kom je svirala, pevala je u horu, a ljudi su, kaže, govorili da ima anđeoski glas. To ju je motivisalo da kasnije završi Muzičku akademiju i postane članica Narodnog pozorišta.

– Otkad znam za sebe, pevam. I moja sestra je imala divan glas, ali se ona, kad dođu gosti, zavlačila ispod stola, a ja sam govorila da me stave na sto da pevam – priča naša sagovornica kroz smeh.

Čuvajući glas nije išla na zimovanja, a tek po odlasku u penziju 1993. počela je da obilazi gradove u kojima je ranije pevala. Danas, kaže, peva tek kada je neko iz njene Fondacije za mecosoprane zamoli da mu pomogne.

Nakon svega, njen savet je da su optimizam i nada najvažniji.

– Radujte se cvrkutu ptica, kad cvet procveta, sitnicama… Kada mi se plakalo, pevala sam. Ne gledajte život sa crne strane, već se trudite da ga promenite – zaključuje Breda Kalef.

ĆERKE I UNUCI

Bredin suprug, arhitekta Branislav Simonović, preminuo je pre 10 godina. Ćerka Simonida, nekadašnja novinarka „Politike“, živi sa suprugom, ćerkom i sinom u Torontu i savetnica je u kanadskoj vladi. Lidijina ćerka, udata za glumca Aljošu Vučkovića, ima ćerku i unuku. Breda danas živi sama na Vračaru i povremeno odlazi kod ćerke u Kanadu.

OSTALI BEZ IMOVINE

Baka Mazal bila je, kaže Breda, prva žena trgovac na Balkanu. Prvu manufakturnu radnju Kalefi su otvorili u Višnjičkoj ulici 1903. godine, potom u Vasinoj, Kralja Petra, Kolarčevoj… Imali su placeve kod „Sava centra“ i „Arene“. Najpre su im, kaže, “sve to zaplenili Nemci, potom partizani i na kraju demokrate”. Ništa nije vraćeno. Za stari Beograd kaže da se gasi, a da se “od novog pravi kičeraj”.

 

Izvor: Blic

LEAVE A REPLY